O korupciji

Korupcija je kompleksna pojava. Njenih potencijalnih nosilaca je mnogo; različitih praksi još i više. Da bi smo je razumeli, krenućemo od korena same reči. Prema Vujakliji, odrednica „korupcija“ dolazi nam od latinske reči corruptio, koja se prevodi, redom, kao: „pokvarenost, […] podmićivanje, potkupljenje, podmićenje; kvarenje, ukvarivanje […] krivotvorenje“. Nemanja Nenadić je svojevremeno našao kako je corruptio zapravo složenica, „u kojoj prvi deo (cor) ukazuje na sporazum, a drugi deo dolazi od glagola rompere sa značenjem ’slomiti, prekršiti, poremetiti’. Šire gledano, […] korupcija bi dakle bila zavera da se poremeti neki poredak“ (Nenadić i drugi 2010, str. 1).

Ne postoji definicija korupcije koja je opšteprihvaćena. U najširem smislu, korupcija podrazumeva svako kvarenje, odnosno odstpanje od utvrđenih pravila i normi. U užem smislu, ona podrazumeva da nosioc javne funkcije zloupotrebljava poverena javna ovlašćenja u cilju sticanja određene koristi, kako materijalne (npr. novac) tako i nematerijalne (npr. neke usluge). U radu koristimo oba određenja fenomena korupcije.

Najjednostavnija koruptivna praksa jeste podmićivanje. Najlakše ga je otkriti: dovoljno je, na primer, označiti novčanice kojima nosioca koruptivne radnje isplaćujemo. Zato, kako se približavamo višim nivoima odlučivanja, mehanizmi korupcije postaju složeniji. Korist prestaje biti samo finansijska. Nastaje opasna situacija gde novac više nije nužno u igri, već se trguje uticajem, vlasništvom nad kakvim dobrima, obećava „usluga za uslugu“, privilegovan tretman, sve sa ciljem da se donese odluka ili preduzme mera u korist onoga ko korupciju inicira. Otuda u našem razumevanju, svako neopravdano trošenje, „nameštanje“ tendera i favorizovanje ponuđača, isključivanje postojećih kontrolnih mehanizama, ali i kritičke javnosti (medija i organizacija civilnog društva, pre svih) može ukazivati na korupciju. Kada se sve navedeno čini pozivanjem na zaštitu bezbednosnih interesa zemlje, na tragu smo korupciji u sektoru bezbednosti.

Kao građani, svesni smo u kojoj meri je korupcija prisutna i raširena u Srbiji. Problem je u tome što ne poznajemo sve njene moguće uzroke i činioce, odnosno, rizike od korupcije. Tako korupciju često svodimo na podmićivanje, što je rezultat našeg objektivnog položaja, kao strane koja pristaje da učestvuje u korupciji kako bi izbegla kakvu štetnu posledicu po svoje interese. Pritom, svi smo korisnici jedinstvene usluge koju nam pružaju akteri u sektoru bezbednosti: njihove sposobnosti da preduprede izazove koji našu bezbednost dovode u pitanje. Prema tome ko korupciju inicira i kako se ona manifestuje, razlikujemo korupciju na nižim nivoima vlasti – koju nazivamo i „sitnom“, odnosno višim nivoima vlasti – za koju se u stručnoj javnosti često može čuti da je „sistemska“.

Korupcija na nižim nivoima vlasti – sitna korupcija. Najčešće, građani će se naći u riziku od korupcije onda kada zatraže neku od administrativnih usluga koje pojedini akteri pružaju. Ovde je reč situacijama koje se u javnosti interpretiraju kao „tipično“ koruptivne: izdavanje ličnih dokumenata i potvrda, različitih dozvola, ili pak naplata mandatnih kazni. Ovde je korupcija najčešće „sitna“ , ali je zato istrajna i teško iskorenjiva.

U korupciji učestvuju mnogi, bilo da je predlažu, ili prihvataju. Dela u koja su umešana lica na nižim nivoima vlasti se u društvima sa niskim životnim standardom često pravdaju niskim primanjima. Korupcijom se tako dolazi do navodne „pune cene“ usluge koja je zatražena. Ukoliko je pritom birokratija u datom društvu neefikasna, koruptivno ponašanje će se tumačiti kao društveno prihvatljivo, ali i isplativo, zato što je skraćeno vreme potrebno da se određeni posao privede kraju. Najzad, a tu dolazimo i do aktera sektora bezbednosti Srbije, sitnom korupcijom izbegavamo kakvu štetnu posledicu, recimo, podnošenje prijave ili plaćanje kazne.

Korupcija na višim nivoima vlasti – sistemska korupcija. U našoj javnosti se gubi iz vida bitna razlika koja postoji između korupcije na nižim i višim nivoima odlučivanja. Jednako kao što građani sitnu korupciju doživljavaju kao deo svakodnevice, ne ukidaju se ni uhodane koruptivne šeme na višim nivoima odlučivanja. Pritom, koliko god sitna korupcija bila štetna, njene se posledice ne mogu meriti sa onima koje nastaju kada nosioci vlasti nastupaju kao koruptivni akteri.

Korupcija je uvek oportuna aktivnost. Međutim, za razliku od opisane „sitne“ korupcije, koja okolnosti koristi, sistemska korupcija je takva da okolnosti stvara; odnosno, više nije moguće razaznati da li je korupcija neprihvatljiv vid ponašanja (i poslovanja), ili u toj meri integrisan aspekt ekonomskog, društvenog i političkog sistema da predstavlja normu. Sistemska korupcija je dakle situacija u kojoj „institucijama i procesima rutinski dominiraju korumpirani pojedinci i grupe u toj meri da su drugačije politike ukinute“ (Anti-Corruption Resource Centre 2007).

Glavne osobenosti rada aktera u sektoru bezbednosti jesu tajnost i diskreciona ovlašćenja kojima oni raspolažu. Pre svega, način na koji su akteri organizovani i značajan deo njihovog rada ostaje sakriven od javnosti. Radi se o visoko centralizovanim i zatvorenim organizacijama koje počivaju na načelima hijerarhije i subordinacije. Pred svoje zaposlene rukovodioci postavljaju zahtev poverljivosti u radu, koji čini da kultura organizacije i postupanja aktera u sektoru bezbednosti ostane tajnovit. I više od toga, zapravo: u službama bezbednosti i policiji javlja se tzv. „supertajnost“. Kada zaposleni preuzima na sebe ulogu prikrivenog islednika, njegove (njene) kolege i nadređeni nemaju uvid u sve detalje operativnog rada. Tako, recimo, identiteti veza i doušnika koje zaposleni/a koristi ostaju tajna za sve.

Druga osobenost rada aktera u sektoru bezbednosti jeste njihovo pravo da nastupaju represivno. Njima je poveren monopol fizičke sile, u cilju suzbijanja izazova, rizika i pretnji bezbednosti.

Relativna složenost i specifičnost poslova bezbednosti dodatno otežava uvid javnosti. Sami akteri, uslovljeni određenom organizacionom kulturom insistiraju na sopstvenom „jeziku“ i strukturama koje su građanima, opet, teško razumljive ako ne i nepoznate.

Poseban problem predstavlja fenomen „zakona ćutanja“, koji se, u zavisnosti od ugla posmatranja, može tumačiti kao vid visoke kolegijalnosti do koje dolazi u veoma rizičnim okolnostima; odnosno, mehanizam koji dodatno pogoduje korupciji i svakoj drugoj zloupotrebi ovlašćenja.

Najzad, odluke se po pravilu donose u uskom, privilegovanom krugu ljudi. Uzmimo kao primer proceduru realizacije poverljive nabavke u BIA, odnosno MO. Postupak pokreće direktor Agencije, ili zaposleni koga on ovlasti. Nakon što je ustanovljena potreba, drugi i treći konkretan uslov da nabavka bude realizovana jeste da je ona predviđena godišnjim planom nabavki (što je obaveza koju predviđa Zakon), kao i planom izvršenja budžeta za datu budžetsku godinu. Ovde već nailazimo na problem, pošto ova dva dokumenta nisu javno dostupna građanima. Konačno, zbog poverljive prirode nabavke, građanima neće biti dostupna ni sama odluka o pokretanju procedure.

Mogućnosti intervencije javnosti sužene su i u delu procedure koji se tiče rada Komisije za nabavke, mehanizma ocenjivanja pristiglih ponuda, prisutnog u svim akterima sektora bezbednosti. U MO, Komisija za javne nabavke uvek ima neparan broj članova, od kojih je obavezno jedan član iz sastava organizacione jedinice koja je zadužena za izvršenje godišnjeg plana nabavki; jedan član je diplomirani ekonomista, a jedan diplomirani pravnik. Nakon okončanja postupka otvaranja ponuda, sastavlja se izveštaj u kome se iznosi stručna ocena, na osnovu koje ministar ili zaposleni koga on za to ovlasti donosi odluku o izboru najpovoljnije ponude, odnosno o zaključenju ugovora. Eventualni uvid javnosti i ovde se svodi na podnošenje zahteva za slobodan pristup informacijama, koji će, ukoliko je reč o poverljivoj nabavci biti glatko odbijen. Jasno je, dakle, da je ovde reč o zatvorenim procesima.

Svaki propust da se neka oblast delovanja zakonski uredi, svaki nedostatak kapaciteta, ili pak nastojanje izvršne vlasti da oteža rad kontrolnih i nadzornih tela, svaka praksa koja nije transparentna, odnosno dostupna građanima i naročito, odgovorna prema njihovim interesima može da ukazuje na korupciju.

U našem razumevanju, rizici od korupcije u sektoru bezbednosti uključuju one koji podrivaju misiju i ciljeve konkretnog aktera u sektoru bezbednosti; zatim, rizike materijalnog i finansijskog poslovanja aktera sektora bezbednosti (tzv. finansijski rizici); te rizike u domenu radnih odnosa i postupanja zaposlenih u sektoru bezbednosti (rizici ljudskih resursa); potom, rizike koji nastupaju tokom vršenja redovnih dužnosti (operativni rizici) i najzad, rizike do kojih dolazi usled manjkavosti mehanizama kontrole u sektoru bezbednosti.

Prva grupa rizika tiče se onih koji podrivaju misiju i ciljeve konkretnog aktera u sektoru bezbednosti. Ovde je reč o rizicima u najširem smislu. Oni nastaju kada se izdaju prioriteti bezbednosnim institucijama koji su u suprotnosti sa njihovim misijama i zadacima. Ili, kada se radi određene koristi odustane od najavljene bezbednosne politike, iako je ona u interesu građana. Na primer, kada nosioci izvršne vlasti zahtevaju da službe bezbednosti prikupljaju podatke o političkoj opoziciji, i/ili da im kao glavne zadatke nameću borbu protiv kriminala, a što je sve u suprotnosti sa misijama i zadacima ovih službi. Ovi rizici se mogu materijalizovati i posredno, kroz određeni finansijski rizik (videti u sledećem pasusu, prim. aut.) – tako što donosilac odluka (namerno) loše upravlja sredstvima koja su im poverena ili nabavlja nešto što nije neophodno.

Finansijski rizici odnose se pre svega na raspolaganje imovinom i resursima. Tako organizacione jedinice, ili pojedinci u sektoru bezbednosti mogu raspolagati tzv. „crnim fondovima“ kako bi predupredili, ili otkrili počinioce krivičnih dela. Za potrošen novac najčešće nisu odgovorni nikome osim svom neposrednom rukovodiocu. Zatim, akteri u sektoru bezbednosti mogu biti većinski ili isključivi vlasnici poslova koji nemaju nikakve veze sa nadležnostima koje su im poverene. U Srbiji, kako Ministarstvo odbrane (MO), tako i Ministarstvo unutrašnjih poslova (MUP) upravljaju turističkim kompleksima i lovištima. Naročito, izmeštanje određenih delatnosti koje se opravdava potrebom racionalizacije (tzv. outsourcing na eng.) može predstavljati pokazatelj korupcije.

Posebnu dimenziju finansijskih rizika čine oni koji se javljaju u domenu planiranja i izvršenja javnih nabavki. Ovo tim pre što u državnoj upravi Republike Srbije, MO i MUP spadaju među najveće naručioce dobara i usluga. Već sama odluka o tome šta i pod kojim uslovima nabaviti može da predstavlja mesto rizika. Ukoliko su svojstva predmeta nabavke poznata uskom krugu ljudi, broj onih koji mogu dovesti u pitanje potrebu za nabavkom je mali. Predmet nabavke se može, na osnovu prethodnog dogovora, prilagoditi određenom ponuđaču. Najzad, može se primeniti procedura nabavke koja je po svojoj prirodi takva da onemogućava konkurenciju. Takve su na primer sve nabavke za koje u javnosti čujemo da su „hitne“, odnosno, sprovedene po skraćenoj proceduri zato što se, navodno, javila „hitna i nepredviđena“ potreba za kakvim dobrom ili uslugom.

Posebno, pored javnih, akteri u sektoru bezbednosti vrše tzv. poverljive nabavke. Prema važećem Zakonu, nabavka će biti proglašena poverljivom ako postoji rizik da razotkrivanje informacije o dobru ili usluzi (uključujući njenu specifikaciju) ugrozi bezbednost države i građana. Upravo najčešće obrazloženje naručioca zbog čega je proces nabavke zatvorio za javnost i jeste da time štiti državnu, vojnu ili službenu tajnu. U Srbiji, dodatni uslov da nabavka bude proglašena poverljivom jeste odluka rukovodioca (ministra odbrane, ministra unutrašnjih poslova ili direktora Bezbednosno-informativne agencije, BIA) da određenu nabavku odredi kao poverljivu. Važno je, dakle, da to nije moguće učiniti unapred za bilo koju nabavku određene vrste.

Pored objektivne složenosti fenomena korupcije, borbu protiv nje otežava i to što ovaj pojam ne prepoznaju naši krivičnopravni propisi. Da bi se krivično delo moglo procesuirati, ono mora biti što preciznije opisano, odnosno mora se razumeti njegova puna priroda. Pod tim imenom, korupcija je u Srbiji definisana prvi put tek 2008. godine, Zakonom o Agenciji za borbu protiv korupcije (ABK).

Kada je reč o upravljanju ljudskim resursima, svako odlučivanje o platama, napredovanju, nagrađivanju, postavljanju na određenu funkciju u sektoru bezbednosti može da predstavlja mesto korupcije. „Odatle radni, socijalni i ekonomski položaj pojedinca u njima, uključujući i izglede za napredovanje u službi, presudno zavise od […] volje nadređenog“, koji „potčinjene dodatno disciplinuje uz primenu raznovrsnih sredstava radne i socijalne prinude“, odnosno „koristi ih za svoje potrebe“ putem „brojnih mehanizama za socijalnu korupciju“ (Hadžić 2011, str. 10). Socijalnu korupciju, pritom, najteže je otkriti. Razlog tome je što iza nje ne ostaje inkriminišuća dokumentacija, odnosno, svaki koruptivni postupak može se zamaskirati i prikazati kao redovna procedura.

Operativni rizici, kako smo ranije rekli, nastupaju tokom vršenja redovnih dužnosti. Zbog specifične prirode posla koji obavljaju (videti prethodnu temu, prim. aut.) zaposleni u akterima sektora bezbednosti mogu biti podložniji korupciji. Tako priroda zadatka koji im je poveren može zahtevati da zaposleni iniciraju korupciju, radeći kao prikriveni islednici. Isto tako, operativci mogu biti u iskušenju da, radi sticanja koristi, prikrivaju ili, pak, nameštaju dokaze. Oni mogu, takođe, koristiti i svoje veze radi sticanja lične koristi. Građani koji su opet uhvaćeni u nekom nedozvoljenom ponašanju mogu pokušati da ih podmite i na taj način izbegnu odgovornost.

Rizici koji nastaju usled manjkavosti mehanizama kontrole mogu proizaći iz činjenice da su svi, ili pak određeni mehanizmi kontrole u sektoru bezbednosti – unutrašnji ili spoljašnji, izvršni ili nezavisni – slabi. Na primer, svako propuštanje izvršne vlasti da organizacionim jedinicama i institucijama zaduženim za vršenje unutrašnje i spoljašnje kontrole dodeli potrebne ljudske i materijalne resurse predstavlja manifestaciju ovog rizika.

Poseban problem predstavlja zaštita uzbunjivača, odnosno, građana koji su zaposleni u instituciji u kojoj se odigralo delo korupcije a imaju dovoljno moralnog i profesionalnog integriteta da istu prijave. Zaštita uzbunjivača definisana je pravnim aktom manje snage – Pravilnikom o zaštiti lica koje prijavi sumnju na korupciju (o uzbunjivačima). Zatim, podzakonski akt lice štiti samo u kapacitetu u kom je prijavio korupciju, čime je ostavljena mogućnost da se prekomandom ili raspoređivanjem na drugo radno mesto izvrši zastrašivanje uzbunjivača.

Usled pojave korupcije u javnoj upravi, novac poreskih obveznika troši se u svrhe za koje nema opravdanja u budžetu; konkretan cilj politike ostaje neostvaren; narušava se integritet, a smanjuju kapaciteti institucija i najzad, podriva poverenje građana u politički sistem. Ograničava se slobodna konkurencija, a strani investitori obeshrabruju. Zajedno, sve ovo dovodi u pitanje ekonomski rast.

Zato što sektor bezbednosti spada u najveće „potrošače“ javnih finansija, šteta koju može pretrpeti budžet daleko je veća. Tako je i u Srbiji, gde će za samo za potrebe finansiranja oružanih snaga, policije i nadređenih ministarstava u 2012. godini biti izdvojeno približno 13% ukupnog budžeta države. Poseban problem predstavljaju visoki oportunitetni troškovi, odnosno svest o tome šta se može dobiti ukoliko se novac ulaže u druge sektore. Tako nabavka jednog modernog borbenog aviona može stajati isto koliko i izgradnja, ni manje ni više nego 10 domova zdravlja od kojih će svaki zadovoljiti potrebe približno 50,000 stanovnika. U uslovima produžene ekonomske krize i naročito, budžetskog deficita sa kojim se Srbija suočava, ovo poređenje dobija na značaju.br /> br />Ključ je, dakle, u odgovornom raspolaganju inače oskudnim resursima. U širem kontekstu materijalnog i finansijskog poslovanja, odnosno užem kontekstu javnih nabavki koje vrše akteri u sektoru bezbednosti Srbije, korupcija vodi tome da se za više novca dobija lošiji proizvod.br /> br />Iz ugla upravljanja ljudskim resursima, uspostavljanje sistema klijentelizma, gde se usluga (pretpostavljenog, odnosno, onog ko je u poziciji da je pruži) naplaćuje protivuslugom (podređenog, odnosno onog ko je u poziciji da uslugu traži) na nekom drugom mestu, obesmišljava načela integriteta i odgovornosti kao standarda profesije. Na pozicije dolazi neodgovarajući kadar, koji lošije obavlja poveren mu posao. Najzad, sticajem posledica koje smo naveli podriva se sposobnost da se na adekvatan način odgovori na izazove bezbednosti.

Ipak, ovim potencijalni istraživači i „uzbunjivači“ ne bi smeli da budu obeshrabreni. Koliko god se akteri sektora bezbednosti razlikovali od drugih organa državne uprave, u jednom su ipak slični: oni takođe troše sredstva poreskih obveznika. Nosioci vlasti koji njima upravljaju vrše funkcije koje su javne. Oni predlažu određene prioritete politika za čije ih postignuće mi – građani – možemo i trebamo držati odgovornim. Naročito, oni raspolažu značajnim resursima koje spremno troše. Građani dakle imaju pravo da znaju kakav su bezbednosni „proizvod“ dobili. Na raspolaganju su im kako direktni, tako i posredni načini borbe protiv korupcije, o čemu će više reči biti u nastavku teksta.

Značajan izvor podataka i jedna vrsta „ulaza“ za zainteresovane pojedince predstavljaju izveštaji organizacija civilnog društva koje su se bavile monitoringom (praćenjem) potrošnje budžeta, odnosno prakse javnih nabavki. Mada se izveštaji organizacija Transparentnost Srbija (TS), odnosno Koalicije za nadzor javnih finansija ne odnose na praksu aktera sektora bezbednosti, indikativni su zato što nude smernice u kojim postupcima državnih organa treba tragati za pokazateljima korupcije.

Osnovni „alat“ koji stoji na raspolaganju građanima, kako smo već nagovestili jeste njihovo pravo pristupa informacijama od javnog značaja. Svaka informacija koja je u posedu organa vlasti ili javnih preduzeća morala bi biti dostupna građanima i to ili na njihov zahtev, ili putem Informatora. Formular zahteva je dostupan na Internet prezentaciji Poverenika za slobodan pristup informacijama od javnog značaja i zaštitu podataka o ličnosti (u daljem tekstu: Poverenik), ali i u Informatorima koje su akteri u sektoru bezbednosti dužni da objavljuju. Do kakvih se sve podataka podnošenjem zahteva može doći pokazuje praksa portala „Pištaljka“, čijim radom su nedavno otkrivene činjenice koje ukazuju na propuste u materijalnom i finansijskom poslovanju Ministarstva odbrane i BIA.

Tokom 2011. godine, akteri sektora bezbednosti su u ovom pogledu ostvarili određeni napredak, o čemu svedoči činjenica da je Poverenik upravo Informator MO prošle godine proglasio za najpregledniji i najpotpuniji. Upravo na inicijativu BCBP, BIA je 2011. prvi put odlučila da ukupan iznos potrošen na poverljive nabavke uvrsti u svoj Informator. Reč je o značajnom napretku; budući javno dostupni, Informatori nam nude „prozor“ u način na koji su institucije uređene i na koji posluju i kao takvi mogu biti značajan izvor saznanja za građane.

Izrada Informatora o radu obaveza je organa vlasti Republike Srbije, dakle i aktera sektora bezbednosti. Zakon i podzakonski akti predviđaju koje informacije Informator mora da sadrži, kao i to koliko često treba da budu ažurirane. Primera radi, podaci o budžetu i javnim nabavkama (iznosi odobrenih i utrošenih sredstava, njihova namena) predstavljaju obaveznu stavku svakog budžeta i jedno od efikasnijih oruđa spoljne kontrole. Informacije će biti uskraćene u onom delu koji se tiče poverljivih nabavki, ali se i ovde mogu izvesti određeni zaključci. Na lošu praksu, recimo, može ukazivati nesrazmerno velika zastupljenost poverljivih nabavki, ali i onih nabavki koje se realizuju po hitnoj proceduri. Jednostavno, u velikim sistemima gde su zaposleni izvršioci čiji je zadatak da planiraju troškove, teško je prihvatiti obrazloženje da je određena potreba odjedanput iskrsla.

Ispravnost ovakvog postupanja tek naknadno može utvrditi, čitanjem izveštaja Državne revizorske institucije (DRI). Važan razvoj događaja predstavlja objavljivanje izveštaja o reviziji godišnjeg finansijskog izveštaja Ministarstva odbrane i Ministarstva unutrašnjih poslova, decembra 2011. godine. Mada opširni i pisani specifičnim jezikom, izveštaji DRI nude takav uvid u način funkcionisanja sistema odbrane i unutrašnjih poslova koji je bez presedana.

Postoje, međutim, dva ograničenja prava na pristup informacijama od javnog značaja. Informacije koje su određene (klasifikovane) kao tajne, čijim bi otkrivanjem mogla da bude ugrožena bezbednost države nisu dostupne građanima. Građani, takođe, ne mogu pristupiti podacima o ličnosti. Na primer, imovinska karta bilo kog ministra dostupna je javnosti, zato što je u pitanju nosilac javne funkcije. Građani joj mogu pristupiti pretražujući registre dostupne na internet prezentacije Agencije za borbu protiv korupcije (ABK). Međutim imovinska karta članova njegove porodice, recimo, dostupna je samo organima unutrašnje i spoljne kontrole i nadzora, koji imaju ovlašćenja da istraže poreklo imovine povezanih lica.

Građani ne mogu pristupiti ni tajnim podacima. Rekli smo da imaju pravo da traže svaku informaciju, ali i institucije imaju pravo da ih odbiju ukoliko se radi o tajnama. U tom slučaju građani se mogu žaliti Povereniku, koji nakon inspekcije može potvrditi odluku institucije; ili, pak, naložiti skidanje tajnosti sa celog, ili dela dokumenta. Upravo zato građani ne treba da odustanu ako ih institucija obavesti da je određeni dokument tajan.

Korupciju građani mogu prijaviti i sami. Ukoliko sumnjaju na korupciju u policiji, odnosno žele da prijave konkretan slučaj, mogu se obratiti, redom: komandiru mesne policijske stanice, načelniku mesne policijske uprave (u Srbiji ih ima 27), a ukoliko nemaju poverenja u direktne pretpostavljene onih koje optužuju, jednom od četiri regionalna centra Sektora za unutrašnju kontrolu. Posebno, sumnju mogu izraziti i Birou za pritužbe i predstavke koji se nalazi u sedištu MUP.

Ako se pritužba tiče korupcije u vojsci, građani se pre svega mogu obratiti zapovedniku jedinice u pitanju. Ako u njega nemaju poverenja, Inspektorat odbrane prima predstavke iz građanstva koje se tiču „rada, materijalnog i finansijskog poslovanja i građevinskih delatnosti komandi, jedinica i ustanova VS, organa i ustanova MO“. Ukoliko utvrdi da mere koje je predložio nisu otklonile uočene nedostatke, Inspektorat može podneti krivičnu prijavu nadležnom tužilaštvu.

Nezavisno od aktera sektora bezbednosti i nezavisnih regulatornih tela, građani se mogu obratiti i svakom tužilaštvu koje je mesno nadležno. Najzad, korupciju mogu anonimno prijaviti i na pomenutom portalu „Pištaljka“.

Stvari stoje nešto drugačije kada je reč o prijavi korupcije u službama bezbednosti – BIA, odnosno Vojnobezbednosnoj (VBA) i Vojnoobaveštajnoj agenciji (VOA) Ministarstva odbrane. U teoriji, i ovde građani predstavke mogu podneti direktno. Međutim, na Internet prezentacijama ovih institucija nisu navedeni kontakt telefoni i elektronske adrese tela unutrašnje kontrole – Unutrašnje i budžetske kontrole u BIA, odnosno, Generalnog inspektora za VBA i VOA – zbog čega građani svoje predstavke najpre moraju podneti kabinetu direktora, odnosno ministra, što ih može obeshrabriti.

Ranije smo među rizicima pomenuli uzbunjivače, odnosno zaposlene koji su imali dovoljno integriteta da dignu glas protiv korupcije. Ukoliko su zbog svojih postupaka izloženi različitim pritiscima i zastrašivanjima, za zaštitu se mogu obratiti ABK, ali i Zaštitniku građana. Upravo primer iz novije prakse Zaštitnika pokazuje da je moguće biti „uzbunjivač“ i u sektoru bezbednosti.

Ostaje važno ohrabriti građane da prijavljuju slučajeve korupcije, tim pre ako su zaposleni u sektoru bezbednosti. Praksa razvijenih zemalja pokazuje da su upravo hrabrošću uzbunjivača prekinute uhodane koruptivne šeme i izbegnute milionske štete. Srbiji u ovom trenutku nedostaje više političke volje da se obračuna sa korupcijom na višim nivoima odlučivanja; jasne podrške telima unutrašnje kontrole i posebno, saradnje sa nezavisnim regulatornim telima. Najzad, u interesu je države da podrži inicijative koje dolaze iz civilnog društva, a za cilj imaju podizanje transparentnosti i odgovornosti u sektoru bezbednosti, budući da neminovno, one vode otkrivanju i mogućem otklanjanju uzroka korupcije. „Mapa rizika“, dostupna na linku, jedna je od takvih inicijativa. – See more at: http://korupcija.bezbednost.org/Korupcija/101/O-korupciji.shtml#sthash.qeRDgBuM.dpuf